Uvek ti Saksonci!

Hajdemo iz početka. Fudbal. Kakvo uzbuđenje je nastalo u zemlji svrgnutog svetskog prvaka, kada je tim koji se zove Sport loptom na travi Lajpcig (Rasen Ballsport Leipzig) za nekoliko godina uspeo da iz pete lige uđe u Bundesligu. Kakvu dreku je to izazvalo: Veštački proizvod! Zahvaljujući Red Bulovim milionima! Čulo se to u Minhenu, Dortmundu i u drugim mestima, a tradicionaliste da i ne pominjemo. Momci iz Lajpciga su morali da pretrpe prezir i mržnju. Oni su pak odgovorili na svoj način i već iste sezone bili vice-šampioni. Inače, prvi nemački fudbalski šampion 1903. godine bio je VfB Lajpcig. Mesto osnivanja Nemačkog fudbalskog saveza je inače - Lajpcig.

Još jedan primer: novi most u Drezdenu, saksonskom glavnom gradu. Unakaziće divnu dolinu Elbe! Nisu to gunđali građani Drezdena, već Unesko i zapretio da će dolinu Elbe skinuti sa liste svetske kulturne baštine. Most izgrađen, titula oduzeta. I koga briga? Građane Drezdena svakako nije briga. Takvi su Saksonci.

Istorija puna poraza

Onaj ko želi da razume Saksoniju morao bi makar malo da poznaje njenu istoriju. Svest o tome da su bolji od drugih, Saksonci i dan danas crpe još iz vremena Avgusta Silnog (na slici gore), kralja Saksonije u kasnom XXVII veku. A to je pomagalo u teškim vremenima. Na primer, pre 200 godina u sramnom porazu od Pruske, i kasnije kada su u ratovima uvek stajali na pogrešnoj strani. Čak i u Bitki kod Ljapciga 1813, kada je poražen Napoleon, Saksonci su bili na strani - Napoleona. Poraz na domaćem terenu - fudbalski rečeno. I tako je to išlo dalje. To je nešto što obeležava, ostavlja trajne posledice.

Pre svega to deluje na ljude: oni se drže zajedno, to ih pokreće - da drugima pokažu ko su i šta su. Domišljatost Saksonaca je legendarna, kao i njihova vrednoća. Nemački inženjer je takoreći rođen u Saksoniji. Tehnički univerzitet u Kemnicu je i danas na svetskom glasu po mašinstvu. Nije ni čudo onda da je Saksonija do Drugog svetskog rata bila najjači industrijski region u Nemačkoj. Prvi nemački auto koncern je bio u Cvikauu, tada Volfsburg nije ni postojao. Tekstilna industrija, mašinstvo, elektrotehnika - Saksonija je u tom smislu bila na samom vrhu.

Sa posebnim ljudima. Da, jer Saksonci jesu poseban narod. Njihovi zemljaci Nemci ih u najboljem slučaju ismejavaju zbog dijalekta, a u najgorem slučaju kažu: Onaj ko tako govori, sigurno nema dve čiste u glavi! To je ta vrsta prezira zbog koje su Saksonci ogorčeni. Ali, oni opet reaguju na svoj način. Oni se ne daju ućutkati, otvoreno kažu šta im ne odgovara. Oni viču: "Mi smo narod!" i "Bez nasilja!"

One jeseni 1989, koja je dovela do pada Zida i svrgavanja jednog režima, mirna revolucija nije započela u Berlinu, Brandenburgu ili Meklenburgu, već u Saksoniji. Ljudi su izašli na ulice u Lajpcigu, Plauenu i Drezdenu, a ne u Berlinu, Šverinu ili Potsdamu. Nemačko ujedinjenje je proizvod sakonske hrabrosti.

Ali, to ponovno ujedinjenje koje je bilo povezano sa toliko nade, sada je zapravo jedan od razloga zbog kojeg ljudi ponovo izlaze na ulice u Kemnicu i drugim gradovima Saksonije.

Jer, kao i ranije za vreme DDR-a, oni i sada imaju osećaj da o njima odlučuju drugi, da im popuju - ovaj put zapadni Nemci, koji imaju glavnu reč u državnim institucijama. Saksonski poslanik iz redova CDU, Arnold Vac, čovek koji je bio u prvim redovima mirne revolucije, govori o "cunamiju arogancije" koji je od 1989. preplavio njegovu zemlju. Saksonska privreda, ili bolje reći ono što je nakon Drugog svetskog rata i 40 godina DDR-a od nje ostalo, potpuno je uništena. Procenjuje se da je u prvim godinama posle ujedinjenja nestalo 80 odsto (!) radnih mesta u industriji. Na taj način je sigurno uništena i konkurencija zapadu - a to se ne zaboravlja.

Ali, Saksonci nisu ni tu odustali. Danas u Saksoniji ponovo ima fabrika automobila, milijarde se investiraju u fabrike čipova, ponovo je mašinstvo u zamahu, tu su odlični univerziteti, obnovljena divna stara gradska jezgra. Saksonija cveta, a stopa nezaposlenosti je manja nego u Severnoj Rajni Vestfaliji. I pored toga ljudi ponovo idu na ulice? Privučeni desnim populistima? Mrze strance?

Ovde više ne pomažu jednostavna objašnjenja, jer se mnogo toga nakupilo. Sve je počelo 2002. sa reformom tržišta rada. Ta reforma Harc IV je donela drastično sniženje pomoći za nezaposlene, faktički izjednačavanje sa socijanom pomoći, posle samo godinu dana bez zaposlenja. Tada, prvi put posle ujedinjenja, u istočnoj Nemačkoj se ponovo počelo demonstirati ponedeljkom. (Demonstracije ponedeljkom su bile izraz otpora u DDR-u, pim ur.). Već tada je, posebno u Saksoniji, bio vidljiv gubitak poverenja u politiku. Jer, i u privredno jakoj Saksoniji postoji veliki sloj gubitnika. Mnogo je njih koji imaju osećaj da će zauvek ostati Nemci druge klase. Još uvek su plate i penzije na istoku manje od onih na zapadu zemlje. Mnogi to vide kao nepoštovanje onog što su ceo život radili, pre svih stariji, oni čije su se životne okolnosti u poslednje tri decenije kompletno promenile.

Možda baš zbog toga, mnogi Saksonci i danas više imaju osećaj pripadanosti istočnoj a ne zapadnoj Evropi. Tako se može objasniti i drugačiji pogled na stvari, kada je na primer reč o politici sankcija prema Rusiji ili pak oštrim kritikama na račun mađarskog premijera Viktora Orbana.

Naravno da je posledice ostavilo i to što su posle ujedinjenja mnogi mladi talentovani ljudi otišli u pravcu zapada. Oni pak koji su ostali, tako to objašnjava borac za ljudska prava i dugogodišnji direktor Centra za političko obrazovanje, Frank Rihter, osećaju se ostavljenim na cedilu - i  lakše padaju pod uticaj desničarskih parola. I onda bes i mržnju ispoljavaju prema strancima, iako ih u poređenju sa gradovima na zapadu uopšte nema mnogo. Razlog za to je doduše i nedostatak realnog kontakta sa strancima. A onda, kada se desi nekontrolisani talas migranta, kao što je to bilo 2015. onda to u ljudima izaziva strah.

Ali, isto tako treba jasno reći: ništa, ali baš ništa od svega toga, ne opravdava nasilje prema izbeglicama ili ljudima koji izgledaju kao stranci. Najveći deo ljudi u Saksoniji to upravo tako i vidi.

Ali, isto tako - birači AfD-a ili demonstranti u Kemnicu ne smeju se odmah svrstavati u desničarske ekstremiste (nacisti se isključuju!), nazivati zaostalim i glupim,ili ruljom. Sledeće godine, na pokrajinskim izborima, AfD bi mogla da postane najjača politička snaga u Saksoniji.

Baš u Saksoniji, u kojoj se nalaze koreni nemačke socijaldemokratije.

Ti Saksonci, oni su jednostavno poseban narod.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android