Bio jednom jedan zid...

Zid i prostor u neposrednoj blizini, godinama opasni po život, već 48 sati posle otvaranja granice, više nisu bili zastrašujući. Tu se sada slavilo, u sred Berlina. Istočni i zapadni Nemci se doživljavaju kao jedan narod.

Mađarski vojnici počeli su 2. maja 1989. na više mesta da ruše granicu sa Austrijom. To su prve rupe na ideološkoj granici između istočne i zapadne Evrope, posle kraja Drugog svetskog rata.

Građani DDR-a su 7. maja 1989. birali komunalne parlamente. Rezultat očekivan i lažiran: navodno 98 procenata za vlasti. Međutim, ovaj put, opozicija se uzbunila: u Lajpcigu su dan kasnije održane demonstracije.

Sednica Varšavskog pakta jula 1989. u Bukureštu: Gorbačov se odriče doktrine Brežnjeva, što znači da Sovjetski Savez više nema pravo da interveniše u bratskim zemljama. Saveznici Moskve će ubuduće sami da rešavaju svoje nacionalne probleme.

Za mnoge građane DDR-a, tradiconalno letovanje u Mađraskoj, 1989 godine se pretvorilo u prekretnicu. Širom Istočne Nemačke se raščulo da je ograda između Austrije i Mađarske oslabljena. Čitave porodice, sa decom i koferima, brzim korakom idu ka slobodi. Graničari ih samo posmatraju.

Leta 1989. građani DDR-a su posebno rado boravili u ambasadama zapadne Nemačke u istočnoj Evropi. U Pragu ih je u jednom trenutku bilo čak 5000!

Hans-Ditrih Genšer kaže da je to bio najdirljiviji trenutak u njegovom životu. Nemački ministar spoljnih poslova je 30. septembra 1989. sa balkona ambasade u Pragu saopštio prisutnim građanima DDR-a da im je odobren odlazak na Zapad.

U godini kada se slavilo 40 godina postojanja DDR-a, Lajpcig je postao glavni grad protesta. Takozvane demonstracije ponedeljkom postale su ritual opozicije. Krajem septembra na ulicama je bilo 8000 ljudi, sredinom oktobra 70.000, a krajem istog meseca 300.000 protiv Honekera i ostalih na vlasti.

Početkom oktobra, Nemačka ambasada u Pragu je ponovo prepuna. Slično je i u Varšavi. Na kraju je 6000 građana DDR-a napustilo ambasde u pravcu zapadne Nemačke - specijalnim vozovima.

Unutrašnja erozija DDR-a je bila snažno pojačana u vreme kada se slavio jubilej države. Opozicija je isprva tražila samo reforme postojećeg sistema, da bi to u oktobru bili slobodni izbori, otvorene granice. Honeker nije hteo da popusti, dok je Gorbačov shvatio koliko je sati.

Erih Honeker, šef države i partije ostao je do kraja neumoljiv - 18. oktobra biva smenjen. Došao je Egon Krenc, koji je DDR pokušao da spasi obećavajući reforme. Uzalud.

Početkom novembra protesti su stigli do glavnog grada. Više stotina hiljada je na ulicama - njihov moto je: Bez nasilja!

Demonstracije sa Aleksanderplaca u Berlinu se prenose uživo. To je senzacija! Opozicija traži slobodu putovanja, govora, štampe, okupljanja - i kažnjavanje Štazija.

Reči koje su promenile svet: premoreni i loše pripremljeni Ginter Šabovski zbunio se dok je javno iznosio provizorno pravilo o mogućnosti građana DDR-a za izlazak iz zemlje. Na pitanje novinara od kada to pravilo važi, on je pogledao u dokumenta i rekao: od ovog trenutka. Rojters prenosi senzacionalnu vest 9. novembra 1989 u 19.03.

Za noć između 9. i 10. novembra 1989. mnogi kažu da je bila "noć kada su snovi postali stvarnost". U roku od 48 sati, stotine hiljada građana DDR-a je došlo u zapadni Berlin, peške, bicikolm ili u trabantu.

Četiri dana posle pada zida: Erih Milke, šef Štazija molio je za razumevanje pred poslanicima. Gledala ga je cela Nemačka. Bedni poslednji nastup nekoga čije ruke su umrljane krvlju.